Pisala sam pretprošle nedelje o tome kako skroz podržavam čitanje tzv. lake literature, i kako je stid zbog izbora štiva nepotreban i štetan.
I dalje mislim tako. (Ko još menja stav na dve nedelje?!) Samo…
Pisala sam o odraslim, formiranim čitačima, formiranim ličnostima (koliko ličnost formirana može biti, ali to je treća tema, i za neke četvrte stručnjake).
A šta sa onima koji tek počinju da saznaju o knjigama? Ne mogu se voditi našim primerom, jer neće početi od knjiga za odrasle, koliko god dobre bile, niti od knjiga koje smo mi kao deca čitali, opet, koliko god (nama) dobre bile.
Šta, konkretnije još, sa devojčicama, koje među silnim dečacima Pavlove ulice i drugarima Pere Kvržice i Toma Sojera ne nalaze nijedan uzor, nijednu junakinju sa kojom se mogu saživeti?
Meni kao zrel(ij)oj čitateljki nije važna fabula, ni dopadljivost junaka, ni to da li je glavni junak muško ili ga uopšte nema. Ali, devojčica koja prvi put zavoljeva roman mora imati u njemu šta da zavoli. Klasici su super, ali klasici su muški.
Čekaj bre, reći će neko, je l’ ti to podržavaš ove sajamske atrakcije, ovu posrnulu kulturu čitanja? Jok ja.
Pokušavam da pomognem, kao nastavnica, kritičarka, starija sestra, i “ona mamina drugarica što nam donosi knjige”.
Postavimo, na trenutak, sebi ono desno pitanje — kako ja detetu da objasnim?
Kako ja devojčici da objasnim da je bulimija ozbiljno psihičko oboljenje, koje se leči i o kojem se mora razgovarati, ako joj sajamska atrakcija koju-nećemo-imenovati-jer-ne-dam-publicitet-zlu kaže da je to dobar i razuman povod za zlostavljanje, koje je inače normalno i razumno ako je objekat manje lep/manje bogat/manje socijalno prilagođen?
Tako što ću je uputiti na njoj dopadljive knjige, što naši stari kažu, hešteg relatable, koje su pored toga kvalitetne, koje nepropovednički podučavaju vrednostima društva kakvo želim da ona gradi. Tako će znati koga će svojim lajkovima i džeparcem činiti popularnim, a koga ignorisati i kad već jeste popularan. (Čitaće ona i trivijalno, i plitko, i treš, i – ako smo sve kako valja uradili – znaće da to nije nužno model, nego zabava, a zabava se najpre mora uzeti ozbiljno, kako bi se neozbiljno i bezbrižno proždirala.)
Koje su to #uzorne & #relatable knjige? Ih! Ima ih na stotine, pa čak i među sajamskim atrakcijama, verovali ili ne.
Da pobrojim tek neke, što se kaže, s vrha prstiju…
- “The Girl Who Circumnavigated Fairyland in a Ship of Her Own Making”, Ketrin M. Valente (Catherynne M. Valente)
- “Unbecoming”, Dženi Daunam (Jenny Downham)
- “Not That Kind of Girl”, Šivon Vivijan (Siobhan Vivian)
…i one za koje znam da postoje na našem jeziku…
- “Putovanje kroz noć”, Rodi Dojl (Roddy Doyle)
- “Plava je za košmare (i ostatak serijala)”, Lori Farija Stolarz (Laurie Faria Stolarz)
+ bonus sajamska atrakcija:
- “Moj slatki život”, Marija Žeželj
Formativne godine traže vođeno čitanje. Ne samo pri izboru literature, nego i pri usvajanju i kritičkom čitanju odabranog.
Ako se sećate basni iz osnovne škole, znate da je Dositej još onomad pokušao da započne trend “naravoučenija”, ali to je ostalo na početku i zgaslo sa začetnikom. Potreba koja je onda postojala postoji i danas, u izmenjenom i dopunjenom obliku. Danas ne treba tumačiti samo basne i poučne priče. Treba još demaskirati one koje se reklamiraju kao zabavne, a ispod šljokica menjaju smer obrazovanja i neguju antifeminizam.
Devojčice čitaju.
Devojčice čitaju ono što im je dostupno. Dok se ne upoznaju sa kvalitetnim, neće biti bezbedne u trivijalnom. Dok pred sobom nemaju izbor, neće prozreti ni nametanje bezizbora.
Bosonoga.com – Katarina Kostić
Naslovna fotografija: Shutterstock.com